Uvodnik "Ekonomist"-a 406
Autor: Mijat Lakićević
Zbogom Evropska unijo, ne trebaš nam kad si takva, poručio je prošle nedelje premijer Vojislav Koštunica preko ruske televizije na engleskom jeziku, Rusija tudej.
U isto vreme poručeno je iz Vlade da će Srbija tužiti sve zemlje koje priznaju Kosovo. Posle dve nedelje, 3. marta, Srbija je od Evropske unije dalje nego što je bila 18. februara. Kuda ide Srbija teško da iko više zna. Tačnije, to što se naslućuje ili, možda, već i jasno vidimo, deluje kao - već viđeno.
Džajićev sindrom
Onaj tužni novinar ruske državne televizije rekao je o Zoranu Đinđiću, mučki ubijenom premijeru Srbije, svoje lično mišljenje, kazali su visoki državni zvaničnici Lavrov i Medvedev. Nismo, međutim, čuli šta o Đinđiću misle dotični zvaničnici. Nismo čuli ni da su se izvinili predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Premijer to nije ni tražio.
Ali, što da se čudimo mlađanom žurnalisti ruske državne televizije, kad znamo šta je o Đinđiću govorio aktuelni direktor srpske državne televizije. Možda je junoša samo video kako se gradi karijera: prvo malo radite kod Karića (koji je takođe radio kod Rusa i koji vas debelo plaća parama koje je opljačkao od naroda; da nije, zar bi ga onako proterali iz zemlje) pa opljunete po Đinđiću i eto vas na visokom državnom položaju.
Nije ovde reč o Đinđiću, reč je o Kosovu. Da je Srbija odmah posle 5. oktobra 2000. odlučila da se najvećom mogućom brzinom uputi u Evropsku uniju, Partnerstvo za mir (pa i NATO) možda je i mogla nešto da učini. Umesto toga, Koštunica se obrušio na Đinđića, nije birao sredstva i optuživao ga je za sve i svašta. Kada je Đinđić, početkom 2003. godine, pokrenuo pitanje Kosova, Koštunica je rekao da još nije vreme, da je rano. Kada se on, Koštunica, probudio, već je bilo kasno.
Ali sad, pošto je tu, istini za volju verovatno minimalnu, šansu propustio, sad bi to pokušao da prikrije dimnim zavesama, što stvarnim što figurativnim, i viče drž’te lopove, tj. izdajnike. A izdajnici su - zna se već ko - “Čeda i kompanija” od nevladinih organizacija, poneka televizija i radio emisija, koji su, jel’ tako, organizovali paljenje ambasada i pljačkanje prodavnica. Ova olako izrečena laž - sasvim blizu one da je Demokratska stranka organizovala ubistvo Zorana Đinđića - predstavlja otvoreno ruganje javnosti i građanima Srbije. Tako je nekako počeo i Milošević, i delovao je tako moćno, nesalomivo i nepobedivo, kao da će trajati zauvek.
Možda su gorepomenuti i organizovali taj pogrom patika i dukseva, al’ kako im je uspelo da uklone policiju, to znači da su se oni infiltrirali i u redove policije. Možda je njihov čovek sedeo i u Bezbednosno-informativnoj agenciji, možda baš na Savetu za nacionalnu bezbednost. A i to sa mestom održavanja tog sastanka je posebna priča. Ima li ikog ko, dok je ulazio u tu tajanstvenu zgradu, nije pomislio: “da neću izaći odavde kao Džajić, sa lisicama na rukama i praćen budnim okom TV BIA”. Pa vi vidite šta ćete tamo da pričate.
Nacionalni test
Tajna policija i tajna politika ovladavaju Srbijom. Ne samo što javnost nema pojma o tome šta je bilo na Savetu za nacionalnu bezbednost (već je, naprotiv, izložena dodatnom sluđivanju lansiranjem protivrečnih informacija “iz druge ruke”), nego ne zna ništa ni o osnovnim elementima (o detaljima da i ne govorimo) državne politike u pogledu, bar po zvaničnim stavovima, ključnog nacionalnog pitanja i današnjice i sutrašnjice Srbije. Reč je, naravno, o Akcionom planu za Kosovo.
Nije, međutim, taj Plan nepoznanica samo za obične građane nego i za ministre. Recimo, ni ministri ne znaju da li će Srbija nastaviti da otplaćuje kosovski inostrani dug ili neće. Jedni misle da treba, drugi da ne treba. Zar to nije bilo pitanje o kome je davno trebalo postići saglasnost, štaviše pitanje bez koga se bilo kakav ozbiljan “akcioni plan” ne može ni zamisliti.
Drugi pokazatelj konfuzije koja vlada u Vladi jeste ono što se dešava oko budžeta. Odmah nakon “samoproglašenja lažne države Kosovo” ministar finansija Mirko Cvetković je rekao da neće biti rebalansa budžeta, nego samo eventualno nekih preraspodela između pojedinih budžetskih stavki. Prošle nedelje je, međutim, ministar finansija demantovao sam sebe rekavši da će do rebalansa budžeta verovatno doći.
Očigledno je to Cvetković izjavio pritisnut silnim najavama još silnijih investicija, bolje reći donacija, Srbima na Kosovu. Kao da je i sam ministar zbunjen i iznenađen. A to je morala da bude drugi ključna stvar Akcionog plana: za šta se, kako i koliko troši i odakle se to finansira. Jasno je da (ni) Vlada o tome nema pojma. Hoće li biti po sistemu “koliko ko zagrabi”?
Nije tu, naravno, kraj. Poslednjih nekoliko godina, otprilike otkako je Vojislav Koštunica zauzeo mesto premijera, previsoka državna potrošnja je glavni remetilački činilac makroekonomske stabilnosti zemlje. Moglo bi se reći da je država najveći destabilizator države. S tim što, naravno, najveću cenu ipak plaćaju građani, obični ljudi, oni koji žive od svog rada, od onoga što prodaju na (kakvom-takvom) tržištu (o tome još samo rečenicu-dve na kraju teksta).
Drugim rečima, prevelika državna potrošnja je glavni uzročnik inflacije. Narodna banka se protiv toga borila kako je znala i umela, nije imala ni mnogo izbora, restriktivna monetarna politika je bila njeno glavno oružje. To sredstvo je, međutim, jako skupo, ono poskupljuje kredite i negativno utiče na povećanje proizvodnje i na razvoj u celini.
Za sve patriote, nacionaliste (sa ili bez znakova navoda, svejedno) i njima slične, koji se odriču Evropske unije, ima jedan jednostavan test: neka siđu sa državnih jasala i zaposle se u nekoj privatnoj firmi ili ustanovi, koja se za egzistenciju bori na tržištu. Ko to uradi, može mu se verovati.
Inflatorni pritisci krajem prošle i početkom ove godine jačaju, berza je pala na najniže grane, a i kurs dinara se malo-malo pa opasno zatrese. Strani investitori se skupljaju po ćoškovima i pitaju ima li kraja. Na okruglom stolu koji je povodom svog izveštaja o (prošlo)godišnjoj inflaciji upriličila Narodna banka, guverner Jelašić je rekao da “bez stranih investicija nema razvoja” i upozorio da bi bez njih i kredita potrošnja u Srbiji bila svega jednu petinu sadašnje. Ali, o tome niko ne vodi računa.
